Димитрије Големовић (у _“Србија- музички и играчки дијалекти”)

СЕОСКО ПЕВАЊЕ У ЗАПАДНОЈ СРБИЈИ

(прилог проучавању музичких дијалеката у Србији)

Музички дијалект становника једне области несумњиво највише зависи од њиховог порекла. Уз то, важан елемент у обликовању музичког дијалекта  представљају и могући утицаји тзв. староседелаца, као и народа који живе у суседству.

Порекло становништва у западној Србији јесте динарско, што значи да га чине досељеници који су се у периоду од нешто више од два века на ове просторе доселили из тзв. Високе Херцеговине, Црне Горе и из Босне.Будући да је _“природу” ових миграција одликовала непрекидност, није чудно што су досељеници скоро у потпуности потиснули старинце. Осим тога, стални прилив досељеника довео је и до њиховог _“ структуралног” изједначавања, а самим тим и до губитка међусобних разлика, како на подручју материјалне, тако и духовне културе. О томе сведоче и речи академика Павла Ивића који, говорећи о дијалектима српског језика, истиче појаву језичог уједначавања, приликом којег се повећава међусобна сличност некадашњих, по много чему различитих  _“језичких територија”.

СЕОСКО ПЕВАЊЕ

Певање јесте основни начин сеоског музицирања у западној Србији, па и далеко шире. Истовремено оно је и доминантан начин музичког изражавања, будући да су инструментална и вокално-инструментална пракса у извесном смислусиромашни-је. У средини у којој су, није претерано рећи, скоро сви певали, музицирање на свирали и двојницама, те певање уз гусле, било је ређе.

Ако би постојала потреба за сажетим дефинисањем, али и _“обележавањем” народног певања у западној Србији, то би се несумњиво најбоље постигло истицањем његове особине да је двогласно.

ДВОГЛАСНО ПЕВАЊЕ

Сеоско двогласно певање у западној Србији јавља се у два основна облика, као старије и као новије.

Старије сеоско двогласно певање

У извођењу песама које припадају старијем сеоском двогласном певању... учествују два или три певача (певање у_“ двоје” или _“у троје”), најчешће истог пола.

Карактеристике напева

Старије сеоско двогласно певање у западној Србији најчешће је познато као певање _“на глас”, _“ у глас” или _“из вика”, с тим да се ови називи не односе на све видове овог певања (како се најчешће мисли), већ на оне које карактерише појава дужих тонова. Отуда се, на пример, у ужичком крају за певање _“кад се отеже”, каже да се пева- _“кајдом из вика”.

И активност, односно улога гласова у певању, у народу се именује низом термина. Тако се, на пример, за први глас каже да _“води”(ужички крај, Ваљевска Колубара, северозападна Србија), _“иде напред”, _“први говори”, _“почиње”, (северозападна Србија), док други глас _“прати”, _“дочекује”, _“вози” (Ваљевска Колубара), _“ вози на право”,(ужички крај), _“ повраћа”, _“догони”, _“довршава песму” (северозападна Србија), односно _“тежи” (Таково).

      Важан елеменат креативности водећег гласа у овим песмама представља мелодијски покрет наниже који он чини у певању, а који резултира укршањем његове и деонице пратећег гласа, са секундарним сазвуком као  _“последицом  ”. Најчешћи  назив за ову појаву описног је карактера и гласи _“усјецање” (ужички крај), а ређи је _“предвајање” – у Такову и Драгачеву. Ово је прилика да се позабавимо питањем терминологије, будући да назив предвајање постоји и у ужичком крају, али ту значи нешто сасвим друго – појаву у обликовању песме. Тако у току певања певач који води, истовремено и предваја, што значи управља извођењем песме, указујући на то кад треба да се понови стих (или његов део), односно да се пређе на следећи. Предвајање у ужичком крају тесно је везано с усјецањем, које као да га звучно обележава. Из тог разлога не треба да чуди појава када се ови тремини поистовете, и то у толикој мери да један замени други.

У примерима старијег двогласног певања, нарочито оним на дугачак глас, певачи се труде да не прекину извођење, за шта користе _“технику” наизменичног узимања ваздуха, који називају  _“предисање”. Предисање је покадкад повезано и са усјецањем, будући да га певачи користе као својеврстан сигнал који дају једни другима да ће на тренутак прекинути певање јер желе да узму ваздух, да и други то не би учинили у исто време.

Песме које припадају старијем сеоском двогласном певању најчешће су строфичне структуре и изводе се с краћим прекидима између строфа – _“са пресецањем”...

Тонске и сазвучне карактеристике

Старије сеоско двогласно певање најчешће је засновано на инфрапентотон-ским структурама, а уз то је још и нетемперовано. (Нетемперованост у старијем сеоском двогласном певању у етномузиколошкој пракси понекад се тумачи као интонативна нестабилност, односно колебљивост, што је погрешно, јер, иако нетемперован _“тонски систем” ових песама је стабилан. А зар то није било типично и за уметничку музику _“пре  Ј.С.Баха”, који је из потребе за успостављањем стабилног тонског система, искомпоновао свој чувени _“Добро темперовани клавир”, две збирке прелудијума и фуга у свим тоналитетима?)

Најчешћи сазвучни интервал у старијем сеоском двогласном певању у западној Србији јесте секунда. Занимљиво је да је међу онима који су се бавили облицима старијег сеоског двогласног певања уврежено мишљење да се у њему сазвук секунде сматра консонатним, што није далеко од  _“истине”, али уз једну _“ограду”- да се то не односи на сваки секундни сазвук, већ само на онај који је изграђен тоновима финалиса и хипофиналиса.

Мелопоетске карактеристике

Стих који је најзаступљенији у песмама старијег слоја јесте асиметрични десетерац (Х: 4, 6), али је веома чест и симетрични осмерац (VIII: 4, 4), који се у пракси најчешће јавља комбинован са припевним рефреном.

Карактеристике извођења

Будући да се углавном ради о певању у слободном простору, песме које припадају старијем сеоском слоју изводе се гласно, али пре свега продорно, _“из грла”. Снази и пробојности њиховог певања умногоме доприноси и секунда, као основни сазвук, а који је и звучно најпробојнији од свих.

Текст је често неразумљив у овим песмама, што представља последицу интерпретације специфичном артикулацијом, која је у великој мери недовољно изражајна, па чак и _“погрешна”. Под овим се не мисли на грешку у правом смислу те речи, већ на праксу кад се уместо једних, јављају други вокали, или кад се у тексту јаве разни додаци.

Облици вишегласа

Старије сеоско двогласно певање у западној Србији познаје три _“вишегласна облика”. То су: хетерофонија, хетерофонија-бордун и бордун.

У књизи Певање из вика ( Големовић, Димитрије О: Певање из вика, Нова Варош, Друштво за неговање традиционалног певања извика, 2016.) аутор наводи следеће: Певање из вика је најмаркантнији представник хетерофоно-бордунског певања западне Србије. Оно се јавља у великом броју варијанти, које се ''одређују'' у односу на појаву ''музичких застанака'' и онога што се на њима догађа у певању. Ти застанци срећу се у разним видовим, од оних најједноставнијих, везаних за стиховне цензуре, па све до застанака чија појава је, иако подлеже одређеним законитостима, мање-више слободна.